Da bi iz Bosne, od tamošnjeg PIO Fonda, primio refundaciju za troškove sahrane svoje majke, Petar Petrović je morao da otvori devizni račun. Budući da je majka porodičnu penziju primala preko NN banke, Petrović je – vođen potpuno pogrešnom logikom – krenuo upravo u tu banku da obavi jednostavan zadatak
Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: NN. Vreme: Devet ujutru. Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Petrović.
– Dobro jutro.
– Dobro jutro. Izvolite.
– Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati?
– Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju.
– Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo.
– Da popunimo upitnik.
– Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo.
– Ime i prezime?
– Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci.
– Adresa?
– Piše sve tu, gospođice: ulica, broj.
– Aha. Vidim. Ima li sprat.
– Ima, dvanaesti.
– Broj stana?
Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke.
– Jeste li vi vlasnik stana?
– Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun.
– Gospodine…
– Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje.
– Znači, vi ste vlasnik stana?
– Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže.
– Koliko dugo živite u tom stanu?
– Od 1903.
– Molim?
– Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole kurac od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu?
– Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke NN je poznata inostrana banka, a oni zahtevaju da…
– Od 1971.
– Ne razumem.
– Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne?
– Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?
Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu.
– Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci?
– Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da…
– Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke.
– Izvinite.
– I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun.
– Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove… – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: – Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun?
– Hvala kurcu, nisam.
– Molim!?
– Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.
Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo.
– Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo.
– Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. – Školska sprema?
– Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju.
– Upitnik zahteva da…
– Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije?
– Ne treba.
– Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi?
– Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju.
– Supruga mi je umrla prošle godine.
– Znači: udovac.
– Udovac.
– Imate li dece?
– Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“?
– Gospodine…
– Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti?
– Ali, Upitnik…
– Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno?
– Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju.
– Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot!
– Ne razumem.
– Pitajte samo. Shoot!
– Koliko osoba živi u vašem stanu?
– Živim ja.
– Znači, jedna osoba.
– Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema.
– Broj telefona?
– Mobilni ili fiksni?
– I mobilni i fiksni.
– Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik.
– A telefon na poslu?
– Ne znam.
– Ne znate telefon na poslu?
– Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj.
– Ali, Upitnik kaže da…
– U redu je. Recimo, 30012345.
– Ovo ste sad izmislili.
– Jesam, da zadovoljimo Upitnik.
– Moramo da imamo vaš broj s posla.
Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.
– Je l sad sve u redu – pitam.
– Šta ste po profesiji?
– Novinar.
– Gde radite?
– Na internet portalu e-novine.
– Niste me razumeli, kako se zove firma.
– Firma se zove e-novine.
– Kako se to piše?
– Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“.
– Je li to društvena ili privatna firma?
Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.
– Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva.
– Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I jebem mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?
U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.
Deset minuta kasnije u drugoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.