Alhemicar uze knjigu koju je neko iz karavana poneo sa sobom. Knjiga je bila bez korica, ali on je uspeo da utvrdi da je njen autor Oskar Vajld. Listajuci knjigu naisao je na pricu o Narcisu.
Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je isao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jednom jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao, nikao je jedan cvet, koji su nazvali narcis.
Ali Oskar Vajld nije tako zavrsio ovu pricu.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, dosle sumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero, pretvoreno u krcag slanih suza.
– Zasto places? – upitase sumske nimfe.
– Placem za Narcisom – rece jezero. – Ah, nimalo nas ne cudi sto places zbog Narcisa – nastavise one. I pored toga sto smo mi sve stalno trcale za njim po sumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? – odgovorise iznenadjene nimfe. Na kraju krajeva, on se svakog dana sa tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad, rece: – Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep. “Oplakujem Narcisa zato sto sam, uvek kada bi se nagao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz moje sopstvene letote.”
“Lepe li price”, rece Alhemicar.
odlomak iz knjige Alhemicar, Paula Koelja